Balladák, hanganyagok

Néhai Vukov Istvánné Gergics Máriától felgyűjtött ballada

Sárácz Antalné Burlovics Magdolnától által elmondott négy ima

Néhai Radnics Ántó (Antal) és Radnics Sztánkó (László) nótázása az 1970-es években

Egy tököli ballada néhai Gergics Illéstől és Magyarics Marjántól:

Svita ovoga oprašta se Ilo

Mala knjiga iz Budima stigla,

Od budimskog cara čestitoga.

Primila ga majka Tukuljčanka.

Štije slova, po avliji ide,

Ona štije, gorke suze lije.

Car budimski njozi poručuje

Da pošalje sva tri svoja sina

Jer se mora branit dedovina.

Nek ji' šalje na polje čepeljsko.

Na čepeljsko ravno i široko

Otud vojska na Turčina kreće.

Mili Bože, pomozi mi sada,

O Svevišnji, prepuna sam jada!

Kako ću ja Lovru u boj slati

Kad i njega troje dice male,

Troje dice i žena Jozanka?

Kako ću ja Tomču u boj slati

Kad se Tomče za ženidbu sprema.

Za ženidbu s lipom Andrijanom?

Kako ću ja Ilu i boj slati

Kad još nije do sablje doraso,

Ni do sablje ni do bojna koplja?

Zoro rana, nemoj zazoriti,

Bili danče, nemoj osvanuti!

Kad je sutra bili dan osvanuv,

Budi majka dva sina starija,

A najmlađeg srce joj ne dade.

Osedlali oni konje vrane

I skupili momke odabrane

Pa krenuli na polje čepeljsko,

Na čepeljsko ravno i široko.

Tudak bila vojska već velika

Odsvakudan najbolji' vojnika.

Barjaci im ko šarni oblaci,

Perjanice ko zlatne šenice,

Sablje sv'jetle kao sto sunašca,

Bojna kao šuma gusta.

Došle čete i od Balatina,

Carskog Beča i grada Vesprima,

Od Komorana i Džankutarana,

Biograda i od Višegrada.

Tudak jesu sve same delije:

Perkatlije i Turbalije,

Tarnočani, i još Orašjani,

Pa Erčinci i Sentandrijanci,

Promontorci pa i Ostrogonci,

Pa Peštanci i 'rabri Tabanci,

Andzabesci, i naši Čepeljci.

Na konju je stari Tökölija,

Rakocija pa i Batorija.

Kad je vojska na okupu bila,

Sašo i car iz slavna Budima

Pa on redom junake pozdravlja,

Pozdravlja ji' i za zdravlje pita.

Kad je došav do Lovre i Tomce,

Car se čudi što Ilije nema.

Njemu veli najstariji, Lovre:

"Tebi, care, majka poručuje

Da je Ilo na smrtnoj postelji -

Zato njega na Čepelju nema."

Trublje trube, vrani konju ržu,

A junaci britke sablje dižu

Pa svid kreću 'rabro u boj sveti

Protiv 'ulja, Turaka prokleti'.

Kad su visti do Ili stigle,

Cikne Ilo kao kurjačica,

Kurjačica kuršumom ranjena,

Pa on kudi svoju majku staru:

"Ti si meni obraz okaljala

Jer si mene ženskinjom držala!

Ti si mene, majko, prevarila,

Ti si mene, majko, umorila -

Ti ćes mene, majko, i sa'ranit!

Šta će meni moja mladost jadna,

Šta će meni ovaj život pusti

Kad ne morem s braćom četovati,

Kad ne morem s carem vojevati?

Ko će moju oprostit grejotu?

Ko će moju oprati sramotu?

Oprostiti ni Bog mi ne more,

A oprati samo Dunav more

I njegova 'ladana vodica."

Dubok Dunav primiov je tilo,

Svita ovog oprašta se Ilo

Stara majka sina oplakuje

U zemljicu njega sa'ranuje.

Pjesma ova nek svidoči svima

Da se mora branit domovina.

(Mándics Zsivkó gyűjtése)

Ezúton közlök néhány rác balladát -  szintén - Mándics Zsivkó gyűjtéséből, amelyek a 2015. évi Horvát Kalendáriumban jelentek meg (63., 59. és 187. old.).

Za onom gorom

Za onom gorom zelenom

šareno cviće i modro;

brala ga Luca djevojka.

Ona ga skupo preskupo

sipa ga majki u krilo.

Majka ga skrila na zemlju:

"Ni moje cviće ni ćerka,

ćerka je tuđa zamina."

Luca ga skupo preskupo

sipa ga ocu u krilo.

Otac ga metne na zemlju:

"Ni moje cviće ni ćerka,

ćerka je tuđa zamina."

Luca ga skupo preskupo

sipa ga bratu u krilo.

Bratac ga metne na zemlju:

"Ni moje cviće ni sestra,

sestra je tuđa zamina."

Luca ga skupo preskupo

sipa ga sestri u krilo.

Sestra ga skrila na zemlju:

"Ni moje cviće ni sestra,

sestra je tuđa zamina."

Onda ga skupo preskupo

sipa ga vojni u krilo.

Vojno ga metne u nidra:

"Moje je cviće i Luca-

Luca je moja zamina."

• • • [adatközlő: Kurán Timót, született Tököl, 1892-ben (a kalendáriumban téves adat szerepel, Kurán Timót nem 1900-ban, hanem 1892-ben született).]

Za nemilog me dali

Kad sam bila kod mame divojka,

kud sam tila, tamo sam odila,

kog sam tila, onog sam ljubila,

al sad mene za nemilog dali

koji za mene nikad i ne mari.

Kad uveče, legne do duvara,

a kad svane, pazarluk otvara.

Cilog dana amo-tamo 'ita,

a uveče on mene upita:

Jesi l', ženo, pripravila blago?

Nemaš novca, nisi trgovca.

(Adatközlő: Bánovicsné Gvozdánovics Matild, született Ercsiben, 1901-ben.)

Andzabegu, selo pokraj vode

Andzabegu, selo pokraj vode,

u tebi su cure ko jagode.

Sve vesele, jedna suze liva,

suze liva i tijo popiva:

"Drage moje pismice od lane,

sve ćete mi ostati kod mame.

Ona će vas pod prag ukopati

i s vama će mene spominjati,

koju dala priko sedam gora

di i sunce prinoćiti mora.

(Adatközlő Antunovics Kázmér, született Érden, 1900-ban.)